Omiljeni deo pravljenja mog personalizovanog dnevnika sa svim svoijm mrljama i brljama je naslovna strana. Koju boju da izaberem? Kakvu atmosferu da dočaram? Zadatak koji sam postavila sama sebi je interesantan zato što se osećam kao da dizajniram korice neke knjige ili kaver za muzički album, ali ovoga puta je u pitanju prazna sveska koja treba da bude moj dnevnik!

Svaki put kada ispunim stari dnevnik i dođe vreme da napraicm novi koji ću koristiti narednih mesec-dva osećam se kao da manifestujem život koji želim i sebe u tom periodu. Vremenom sam razvila i povezanost boja sa periodima u godini. Na primer, ako hoću da mi leto bude zabavno i veselo i puno dešavanja kao što je prošle godine bilo, trudim se da izaberem sličnu boju korica kao što je bila i prošle godine u tom periodu.

Još jedna od ključnih odlika mojih dnevnika jeste da nisu baš uredni. Ivice se uvek saviju i iskrzaju, korice dobiju bore, a ponekad se, kad ga baš vucaram svugde sa sobom, i konac pokida. Ali to je moj omiljeni deo. Zato što je to reprezentacija određenog perioda u kojem sam koristila taj dnevnik i koliko sam ga koristila, da li sam ga vukla po plažama i parkovima, ili je bio ušuškan ispod mog jastuka. Neki i dalje mirišu na pesak i more, a na jednom su boje procurele i preslikale se na sledeći list zbog vlage u šatoru. Hoću da kažem da je čar ručno pravljenih dnevnika upravo u tome. U flekama, greškama, ogrebotinama i samim time u tragovima kao nekim ožiljcima koje je moj život ostavio na te dnevnike.

Pored brda pročitanih knjiga, rečima ipak nisam mogla da izbacim ono što mi se mota po glavi. Gledanjem i analiziranjem filmova, koji su pre svega vizuelno pričanje priče. Uprkos današnjem mnogobrojnim dijalozima i monolozim u filmovima koje možemo i da slušamo dok kuvamo ručak, nekada su filmovima bili nemi i da biste razumeli šta se u filmu dešava morali biste da sediti i pratiti svaku ekpresiju glumčevog lica i njegovog držanja i pokreta tela u odnosu na druge glumce. Sklapanjem fotografija, i abstraktnih elemenata počela sam da pričam svoje priče bez ijedne reči. Uskoro su im priključile i iseckane reči iz raznih kataloga i časopisa sklopljene u nove i moje rečenice. Zahvaljujući kolažima koje sam pravila u svojim dnevnicima da bih izrazila svoja osećanja i ono što me muči uspela sam i da ih verbalizujem, malo po malo reč po reč i tako sam izgradila moj stil.

Sada su moji dnevnici puni rečenica, a slike su prešle na velike papire i ekran mog kompjutera.